Biti žena ne bi trebalo da bude ovoliko teško. Ni u jednoj kulturi, ni u jednoj firmi, a ni u jednoj kući. A potrebno je tako malo za promenu – jedan momenat da zastanemo i zapitamo se - šta je to što žene zapravo traže? Podjednaka prava u radnom okruženju. Podjednake šanse za slobodu govora i uvažavanja i njihovog glasa. Podjednake prilike za ravnopravnim obrazovanjem i usavršavanjem na svakom mogućem polju. Podjednake plate i beneficije. Podjednaku zastupljenost u menadžmentu kompanija. Podjednaku šansu da rade i na pozicijama koje su tipično „muške“. Podjednako i isključivo pravo da jednostavno budu ono što jesu – žene, sa svim svojim manama i nesavršenostima koje ponosno nose. Da se oblače, (ne)šminkaju i iskazuju svoj lični identitet na način njima svojstven i da niko, ali baš niko, nema prava da zbog toga u njih upire prstom. Is it really too much to ask?
Žena nije samo lepša polovina, ona je celina. Ženska prava su ljudska prava, a jednakost polova je suštinska vrednost pri kojoj niko, ali apsolutno niko, nije manje vredan. Ravnopravno učešće žena u svim sferama života i mogućnost da se njihov glas čuje, a perspektiva uzme u obzir kada se donose važne odluke, doprinosi ne samo boljem položaju žena, već i razvoju čitavog društva.
