Termin “Impostor syndrome” predstavili su 1978. godine, klinički psiholozi Paulina Klans i Suzan Imes. Sindrom o kome je reč nije formalno priznat u naučnom svetu, zato i ne postoje jedinstveni i standardizovani načini na koji pojedinac može da se nosi sa sindromom. Ipak, iako nije sasvim prihvaćen, smatra se da obuhvata više od polovine populacije! Postoje različita mišljenja stručnjaka kada je u pitanju njegov nastanak, a najčešće je povezan sa povećanom anksioznošću i samokritikom.
Pokazalo se da pojedinci koji imaju posledice sindroma prevaranta zapravo teže savršenstvu, jako su obazrivi i potencijalno pate od anksioznosti koja doprinosi osećanju gubljenja kontrole. Takođe, jedna od posledica sidroma prevaranta jesu preispitavanje sopstvenih sposobnosti na radnom mestu, ali i van njega, što dalje utiče na korišćenje pojedinih prilika u životu.
Velike životne promene takođe mogu uticati na oštriji pristup prema sebi, ali ako možete primetiti u čemu se zapravo radi lakše ćete se izboriti sa negativnim emocijama. Kako bliže učite da se nosite sa ovim sindromom, manje će uticati na vašu svakidašnjicu. Međutim, to ne znači da sindrom prevaranta tek tako nestaje. Važno je često se prisetiti svojih uspeha i slaviti ih, izbegavati poređenje sa drugima i prihvatiti potencijalne greške kao odlične prilike za dalji napredak i učenje. Najvažnije je da nemate strah oko toga da se obratite svom prijatelju, kolegi, ili terapeutu.
