Koristimo internet kolačiće (cookies) i poštujemo Vašu privatnost kako bi imali optimalno iskustvo na našoj web strani.
Pogledajte Politiku privatnosti za više detalja.

Da li ćemo biti društvo u kom smo svi jednaki i spremni da prihvatimo sve lepote koje donosi različitost?

Da li ćemo biti društvo u kom smo svi jednaki i spremni da prihvatimo sve lepote koje donosi različitost?

Zamisli kako šetaš gradom. Prolaziš ulicom u kojoj su brojni kafići i odjednom u izlogu ugledaš oglas za posao. Na trenutak pomisliš kako nije loše osamostaliti se ili makar zaraditi za džeparac, a onda pročitaš tekst oglasa: „Traži se konobarica prijatnog izgleda, od 20 do 35 godina starosti, za rad u kafiću!“

Nešto ti u ovom oglasu nije okej, pa nastaviš da hodaš. Dok se tvoji koraci nižu, nižu se i pitanja: Zašto jedan tinejdžer od 18 godina ne može da aplicira na pomenuti oglas? Zašto se u ovom zamišljenom kafiću traži ženska osoba? Da li će ona bolje da obavlja posao od nekog muškarca, ili osobe koja je starija od 35 godina ili tebe? Odgovor je: ne. Poslodavac oglasom ovakve sadržine ne dobija garanciju da će osoba određenog fizičkog izgleda, pola ili godina bolje obavljati posao od osobe koja poseduje drugačiji fizički izgled, godine i iskustvo.

„Događalo nam se da stignu oglasi koji sadrže neke diskriminatorne elemente. Uglavnom je reč o novim poslodavcima, a diskriminacija je u oglasima najčešća na osnovu pola, starosti ili izgleda.  Takvi elementi se automatski brišu, jer na taj način štitimo naše klijente i poštujemo zakon u kom nema prostora za dirkiminaciju u oglašavanju. Spomenula bih da diskriminacija nije ukoliko država raspiše program, poput programa ’Moja prva plata’ u kom je jasno bilo naznačeno da je ovaj program namenjen i kreiran za mlade do 30 godina.“, Bojana Pupidu, saradnica za produkt marketing poslovi.infostud.com

Sad zamisli jednu devojku koja se zove Lana. Ona je doktorantkinja na „Filološkom fakultetu“, aktivistkinja i neko ko odnedavno radi pri „Ujedinjenim nacijama“. Međutim, ovo nisu jedini Laninini uspesi. Ona bi na svoju „uspešnu listu“ dodala samostalno penjanje uz stepenice, kad ne ćuti o bolu ili kad ne čeka da je neko drugi učini vidljivom. Jer, Lana se kreće uz pomoć šarenih štapića i osoba je sa invaliditetom.

„Kao mlađa sam bila uverena da se nikada nisam susrela sa diksriminacijom, jer sam uvek imala utisak da sam na odgovarajuće načine podržana od strane okruženja. Kasnije sam shvatila da su mnoge stvari koje nisam ni primećivala jer su u našem društvu normalizovane, zapravo diskriminacija, samo nisam umela da je prepoznam. Zato mislim da je najvažnji alat za prevenciju diksriminacije edukacija - što više znamo, što bolje umemo da prepoznamo šta je u redu, a šta ne, bićemo snažniji/ snažnije ne samo u prepoznavanju, nego u samozastupanju i traženju podrške ukoliko se diksriminacija dogodi“, Lana Nikolić, saradnica Tima UN za ljudska prava

Zamisli još jednu devojku. Rođena je u Surdulici i zove se Smilja. Oduvek je želela da pomože ljudima, pa je odlučila da upiše medicinu. Završila je ovaj fakultet kao jedna od najvrednijih. Pojava pandemije je donela Smilji priliku da obuče belu uniformu i da se zaposli u bolnici u Nišu. Neko je ko nas čuva od marta meseca i brine o našem zdravlju. Jedna je od onih kojoj smo aplaudirali sa terasa. Smilja je neko ko kaže da je obrisala granice onog trenutka kad je od „Ciganke“ postala „draga doktorka“.

Sada više ne moraš da zamišljaš, jer se priča o oglasu za posao, Lani i Smilji ne događaju negde daleko, iza sedam mora i gora. Nažalost, diskriminacija je neretko blizu i može je izvršiti svako. Ona nam se može dogoditi dok čekamo u pošti ili banci, prilikom zapošljavanja, dok učimo u školi ili na fakultetu...

A šta je zapravo važno?

Različiti pojedinci sa različitim karakteristikama čine društvo boljim i kvalitetnijim. Prihvatanje tih različitosti može zavisiti od mentaliteta jednog naroda, sposobnosti da učimo o različitosti u najširem smislu, ali i od uticaja i vaspitanja porodice u kojoj odrastamo.

Društvene mreže su doprinele i tome da diskriminacija postane mnogo vidljivija. Danas svako od nas predstavlja medij, dok statusi i komentari sa društenih mreža se izuzetno brzo šire i time mogu osvojiti pažnju medija i javnosti.

Ali, društvene mreže nam mogu biti jedan od pomoćnika da se ne borimo PROTIV, već ZA.

Za tolerantno društvo!

Za društvo u kom smo svi jednaki i spremni da prihvatimo sve lepote koje donosi različitost. Društvo u kome prihvatamo da postoje oni koji su drugačiji od nas i da je to u redu. Da nismo ugroženi, već da imamo sreću da smo u takvom društvu.

To je ono društvo koje ne posmatra da je određena osoba bolja ili lošija samo na osnovu nekog ličnog svojstva, kao što su pol, boja kože, starost, trudnoća, invaliditet, seksualno opredeljenje i sl.

To je ono društvo u kom niko ne ćuti i trpi bilo koji vid kršenja ljudskih prava, zato ne zaboravi da štitiš sebe od diskriminacije, ali i da pružiš podršku ukoliko je neko diskriminisan.

Ostaje nam pitanje – Da li smo spremni da budemo društvo u kom svi prihvatimo sve lepote koje donosi različitost?