Mnogi od nas ne razlikuju samoću, usamljenost i toksičnu usamljenost, a razlike su veoma očigledne.
Samoća je (najčešće) svesni izbor. Potpuno je zdravo da ponekad poželimo da se izolujemo, kako bismo se posvetili sebi, svom hobiju i interesovanjima. To bi značilo da je samoća često produktivna i, podrazumeva se, pozitivna stvar. Jednostavno, mnogi od nas uživaju u samoći na način da bindžuju serije i filmove bez da ih iko ometa sa svojim dosadnim i, realno, nebitnim komentarima.
Usamljenost je osećanje koje se javlja kao SOS lampica i signalizira da nam fale ljudi. Ovaj osećaj je sasvim normalan i, možda će zvučati čudno, ali često potreban, kako bismo shvatili da smo neophodni jedni drugima. Svakom od nas naiđe period usamljenosti, u kojem osećamo kao da ne možemo da se povežemo sa ljudima, da nas niko ne razume. Javi se osećaj tuge i praznine, ali na sreću - brzo prođe.
Toksična usamljenost ogleda se u praznini, teskobi, nedostajanju nečega što ni sami ne znamo da objasnimo. Da stvar bude još gora, ova osećanja su konstantna. Kada se suočavamo sa ovim groznim osećanjem, skloni smo da vidimo stvari crnje nego što one zapravo jesu, da se noću budimo iz sna, prolazimo kroz krize identiteta. Nažalost, mentalno zdravlje osoba koje osećaju toksičnu usamljenost često je narušeno, ali dobra vest je da se usamljenost može prevazići.
Nakon svega ovoga verovatno se pitaš - kako je uopšte moguće da se neko u 21. veku, pored svih društvenih mreža oseća usamljeno? A naučnici kažu da se baš u društvenim mrežama, koje nam daju privid prijateljstva, krije problem. Nažalost, mnogi od nas zaboravljaju da je jedini način da napunimo svoje baterije face-to-face kontakt. Ove, ali i mnoge druge načine koji će ti pomoći da se izboriš sa ovim !bljak! osećajem, čitaj u petak u Galinim savetima.
